Здраво деда Мане

Ичера свърну деда Сава при нас. Стиснул вестник под мишку и се умислил. Покара га да улезне, че приставим каве и че сипем по чашку додека дойде деда Лула од при козицете. Тамън седе и те ти га деда Лула. Он седа, а Сава му муа весникат пред очите.
– Те прочети, да видиш дека йе по-добре що не смо у Београд.
– Ма ко по-добре, себну се Лула. Па у Београд све по-убаво и по-йевтино, рай за пензионери. Джабе се возе, нема, нема, па им даду некикве помокьи, имаю некикве картице, пред врата им война болница и другье болнице… Па хитна колко сакаш, окнеш гьи и они одма дооде…
– Тука те чекам, нацери се Сава. Прочети кво су работили докторе из београдскуту хитну
– Ма не могу да четим, а и незнам дека су ми дзъркалата. Прераскажи кво си прочел, ама знайеш дека я много да веруйем на весниците.
– Па пише дека некойи докторе из хитнуту, щом гьи окну, они одма окали погребното. Дешавало се да при болнотога първо дойду гробарете, па после докторете. И болните обавезно умирали, немало им спас. Може и да су им и помагали да си отиду. Узимали паре од гробарете, да не су джабе доодили. Почели човеци да се жале при директоратога на хитнуту, он направил истрагу и видел дека не су сви докторе изелице и това обявил. И знайеш ли кво се десило. Хитно сменили докторатога! Он бил пощен човек, немал мутни приятелье и скоро 13 године се судил да докаже дека йе прав, дека тия двойица докторе обрукали свите другьи и узимали паре од погребното и кой знайе од койи.
– Бре, бре, бре – уцъка се Лула. Знам дека докторете узимаю паре од тия що праве и продаваю лекове да преписую ньини лекове, узимаю паре за болованьа, за иденье у инвалидску, за тугьу негу и незнам йош за кво, ама да узимаю паре да уморе човека – туя бруку не съм чул и не ми иде у тиквуту.
– Де доста цъкал, реко я на Лулу. Йела на масуту да сипнем од пукницуту, да ти се разбистри у тиквуту.
Седоше и заоратише за мукуту с дърва за зимуска, ка од йеднуш деда Лула пита Саву.
– А кво йе било с тия докторе, затворили ли су гьи?
– Тия докторе-изелице судили и ослободили. Йедън отишъл у пензию, а другьият станул некикъв специалис и напущил хитнуту. Запослил се у другу болницу. И съга, после толкова године, министарат на здравльето узел директоратога у некикъв тим за борбу с корупцию. Искьинули му живците, ама победил.
– Ма знайеш ли Саво, дека тия двойица докторе су работили за държавуту? – намигуйе ми Лула.
– Кико – зину Сава.
– Па тека. Замисли си да су уморили само 100 човека. Знайеш ли колко су паре ущедили на държавуту. Нейе им исплачувала пензийе, помокьи, не су заузимали кревети у болницете, не су арчили лекове, несу дънгубили докторе покрай ньи…
– Доста, не се майтапи с теквея работе. Станул си текъв кандзърин, да с тебе неможе озбильно да се орати. Я би те питал дали би тека оратил да су дошли при тебе.
– Не би могъл да орати, умеша се я. Досъга одавна да су га изели бробинците. Нийе наодимо ману на нашуту хитну що ка гьи окнеш, първо питаю колко године има болният, па после за адресуту, ама бар не съм чула дека су некога намерно уморили ко тея београдскье изелице.
Айд у здравлье деда Мане и ако и при вас има теквея работе, припази се.

Коментирай първи

Остави отговор

E-mail адресът Ви няма да бъде публикуван.


*